ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ПРИЈЕДЛОГА ЗА ИЗГЛАСАВАЊЕ НЕПОВЈЕРЕЊА ВЛАДИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 

 

 

 

 

 

 

Бања Лука, мај 2017. године

 

 

 

 

I УВОД

 

Народна скупштина Републике Српске, сходно члану 70. Устава Републике Српске, врши контролу рада Владе Републике Српске и других органа који су јој одговорни, у складу са Уставом и законом. Чланом 94. ст. 1. Устава РС предвиђено је да Влада и чланови Владе одговарају Народној скупштини, док став 2. у истом члану Устава наводи да Народна скупштина може изгласати неповјерење Влади. Овим уставним одредбама јасно је и недвосмислено прокламовано начело парламентарне контроле над радом владе које представља доминантну политичку и друштвену вриједност цивилизованих друштава у којима парламенти, као највиши репрезенти суверености грађана, не само да имају право да контролишу извршну власт, него је то и њихова обавеза.

Народни посланици-потписници иницијативе за питање повјерења Влади Републике Српске неподијељеног су става да је Влада најодговорнија за бројне проблеме у Републици Српској који се годинама скупљају, постају озбиљнији и пријете да потпуно ескалирају и тако угрозе основне уставне функције Републике предвиђене Амандманом XXXII на Устав Републике, а које се тичу права и дужности Републике да уређује и обезбјеђује уставност и законитост, остваривање и заштиту људских права и слобода, организацију, надлежности и рад државних органа, радне односе, заштиту на раду, запошљавање, социјално осигурање и друге облике социјалне заштите, здравство, борачку и инвалидску заштиту, бригу о дјеци и омладини, образовање, културу и заштиту културних добара, као и финансирање остваривања права и дужности Републике.

Народни посланици сматрају да је својим чињењем, као и нечињењем, лошим или несврсисходним потезима и реакцијама, одсуством визије и непосједовањем конкретног и кохерентног плана реализације кључних уставних права и обавеза Републике, а које јесу у надлежности Владе, сама Влада директно компромитовала елементарно функционисање Републике, а што је резултирало чињеницом да су грађани Републике Српске, према званичним подацима, најсиромашнији у Европи, да је галопирајући тренд масовног егзодуса наших грађана из Републике Српске, а посебно младих, да Републику сваке године све више напуштају и здравствени радници што је, уз хроничан недостатак новца у систему здравства, довело у опасност елементарно функционисање система здравствене заштите и, консеквентно, биолошку супстанцу Републике и њених грађана, да је правосудни систем у потпуности под контролом извршне власти, што не само да представља еклатантно кршење уставног уређења Републике из члана 5. Устава РС у којем је наведено да се уставно уређење Републике темељи на парламентарној демократији и подјели власти, него поприма и морбидне посљедице које резултирају трагичним смртних исходима часних и поштених носилаца функција у правосуђу попут ужасног случаја недавно преминуле госпође Данијеле Новаковић, бившег републичког правобраниоца.

Поред тога, некомпетентност а у многим аспектима и индолентност Владе резултирала је чињеницом да су фискални и парафискални намети у Републици Српској парализовали привреду, да су јавна предузећа и установе међу најнесолвентнијим платишама и дужницима пореза и доприноса, да је јавни сектор у Републици практично несолвентан и да систем функционише искључиво на основу перманентног задуживања.

Банкарски сектор у Републици Српској је драматично компромитован аферама у Бобар банци, Балкан Инвестмент банци, Банци Српске, те у Инвестиционо-развојној банци РС (ИРБРС). Пропашћу банака у РС и (не)дјеловањем Агенције за банкарство РС (АБРС) и ИРБРС, у чији рад је директно или индиректно укључена Влада Републике Српске, изгубљена су огромна средства Владиних и јавних институција, те је нарушен кредибилитет како наведених институција, тако и цијеле Републике Српске.

У озбиљним привредним системима, попут Фабрике глинице „Бирач“ и њених повезаних предузећа, као и Рудника жељезне руде „Љубија“ а.д. Приједор и повезаног предузећа „ArcelorMittal“ д.о.о. Приједор, као неоспорно су званични републички органи, односно Пореска управе Републике Српске, утврдили да су власници годинама утајивали порез и извлачили милионе КМ кршећи законе и бројне правне норме, попут оних о трансферним цијенама. Посљедња дешавања и најаве у вези са овим системима, од којих зависе егзистенције читавих мјеста и регија у Републици Српској, јасно показују да Влада нема било какво сувисло нити дугорочно и озбиљно рјешење, те да постоји огроман ризик наставка кршења законских и других прописа, оштећења буџета Републике, губљења радних мјеста и додатног девастирања економије Републике.

Неадекватним функционисањем и непостојањем конкретних резултата Владе директно је угрожено остваривање виталних права грађана Републике Српске, грађани нису равноправни у слободама, правима и дужностима, нису једнаки пред законом и не уживају једнаку правну заштиту. Привреда у Републици Српској је у највећој мјери регионално неконкурентна, технолошки застарјела и наметима Владе додатно оптерећена, те више није у стању да на себи носи терет огромне буџетске потрошње. Евидентно је да буџетска потрошња директно зависи од непрекидног задуживања, а што Републику и њене грађане доводи у опасност од дужничког ропства и ограничења суверенитета, будући да је већ сада јасно да највећи број потеза извршне власти јесте у директној зависности од иностраних повјерилаца.

Јасно је да Влада није успјела израдити конкретну стратегију у области образовања која би резултирала довољно квалитетним школовањем стручних профила који су потребни привреди. Још јасније је да Влада нема никакву стратегију нити план како уопште да за исти сто доведе представнике послодаваца, синдиката, образовних институција и невладиног сектора а како би се отвориле кључне теме за опстанак Републике, као што су управо образовање, реформа радног законодавства и пратећих норми, повећање конкурентности домаће привреде, и, напосљетку, повећање животног стандарда радника и свих грађана. Управо супротно, Влада је својим понашањем, најбоље илустрованим приликом накарадног доношења новог закона о раду, успјела додатно антагонизовати раднике и послодавце, обесмислити социјални дијалог и оставити огромне правне празнине у области радног законодавства.

Народни посланици-потписници ове иницијативе Владу сматрају директно одговорном за описано стање. Анализирајући законске и уставне надлежности владе, стиче се јасан закључак да је управо због лошег вршења послова из домена тих надлежности Владе дошло до неадекватног функционисања читавог система, односно до проблема у реализацији основних уставних дужности Републике. Влада тако није успјела да функционише на начелима уставности и законитости будући да је у низу случајева поступала противно Уставу и законима, попут случаја неуставног и незаконитог продужења важења Општег колективног уговора у прошлој години, необјављивања резултата референдума о Дану Републике у „Службеном гласнику Републике Српске“, проглашењем од стране Уставног суда Републике Српске неуставним одредби из Закона о измјенама Закона о посебном доприносу за солидарност Републике Српске (Одлука УС РС број У-63/14), а која законска рјешења је посебно промовисала сама предсједница Владе, или пак препуштања искључиво Владиних надлежности предсједнику Републике, који је, мимо уставом предвиђених овлашћења, сам дјеловао на начин да је преговарао са синдикатима јавних предузећа, обећавао активности и мјере на које он, као предсједник, нема право и тиме наметао своју вољу другим институцијама система мимо уставних и законских овлашћења.

Поред тога, сам Уставни суд Републике Српске је у низу случајева својим одлукама у протеклом периоду потврђивао да је Влада доносила неуставна акта у протеклом периоду (Одлука УС РС број У-34/15, Одлука УС РС број У-25/15, Одлука УС РС број У-50/15, Одлука УС РС број У-27/15, Одлука УС РС број У-42/16, Одлука УС РС број У-101/14, Одлука УС РС број У-96/14, Одлука УС РС број У-48/15, Одлука УС РС број У-69/14, Одлука УС РС број У-71/14, Одлука УС РС број У-24/14; одлуке Уставног суда су у прилогу Иницијативе).

Даље, читавој јавности Републике Српске је познато и да Влада није успјела да обезбиједи функционисање банкарског и пореског система у Републици. У случају пропасти банака Влада не само да није ништа учинила да спријечи огромне губитке по РС, већ је, напротив, својим неадекватним радом те губитке повећавала, и то:

- у функцији Скупштине ИРБРС, Влада је била директно укључена у рад ИРБРС чија средства су се  „упумпавала“ у проблематичне банке на начин да су средства фондова којима управља ИРБРС коришћена за куповину акција и обвезница пропалих банака, пласирање кредите преко пропалих банака, те депоновање средстава код наведених банака.

- у функцији Скупштине ИРБРС, Влада је средства фондова којима управља ИРБРС искористила да преузме Балкан Инвестмент банку, једну веома лошу банку која је пословала са огромним скривеним губицима, те преко које се вршило прање огромних количина новца. На десетине додатних милиона конвертибилних марака су потрошене кроз национализацију Балкан Инвестмент банке, формирана је Банка Српске и на крају је све пропало. Додатно боли и чињеница да је Влада одлучила да новоформираној банци додијели назив који симболише назив РС.

-Влада је и директно своја средства и средства многобројних владиних институција држала у пропалим банкама и допустила да из тих средстава проблематичне банке кредитирају разне тајкуне за које се знало да никада неће те кредите вратити.

- Влада ништа није учинила да укаже АБРС на потребу правовременог дјеловања и спречавања огромних губитака. Влада се никако не може амнестирати од (не)дјеловања АБРС јер је она, ако никако другачије, а онда преко Комитета за координацију надзора финансијског сектора, била упозната са стањем у сектору, те је могла да упозори на катастрофално стање у банкама.

- Одговорност Владе налази се и у чињеници да она предлаже Народној Скупштини директора и замјеника директора АБРС, Управни одбор АБРС, као и Надзорни одбор ИРБРС тако да они који су доносили одлуке у име ових институција су имали потпуно повјерење Владе РС.   

- Треба напоменути и да је Влада, опет у функцији Скупштине ИРБРС, дала своју сагласност да се средствима фондова којима управља ИРБРС приступи директном (без финансијског посредника) кредитирању и куповини хартија од вриједности клијената чиме су се губици по ИРБРС додатно повећали.

Незаконитим радњама у тој агенцији Република Српска се суочила са неликвидношћу Бобар банке и Банке Српске, а у којима је покренут и стечајни поступак. Индикативно је да су неки од највећих повјерилаца тих банака управо институције и органи Републике Српске, а од којих је значајан број управо оних које су основане и(ли) су под директном контролом Владе Републике Српске. На тај начин, Влада је прво преко својих контролних механизама пропустила надзор и контролу рада над Агенцијом за банкарство, а усљед чега је дошло до губљења више стотина милиона КМ јавних средстава, као и средстава грађана и правних лица. Имајући у виду чињеницу да сами стечајни управници у овим банкама у својим извјештајима наводе да је реално да је свега 10-20% потраживања тих банака наплативо, јасно је да је начињена ненадокнадива штета финансијском систему, привреди, јавном сектору и грађанима Републике Српске.

Посебно је забрињавајуће да постоје озбиљне индиције и да је још неколико банака у опасности да их задеси иста судбина, а да Влада РС апсолутно ништа не чини по овом питању, што све заједно свједочи о томе да у актуелном сазиву Владе не постоји довољно компетенција, одлучности и храбрости за предузимање одлучних мјера да се такве опције предуприједе.

Што се пореског система тиче, јасно је да исти не функционише, упркос одређеним покушајима Пореске управе Републике Српске да се избори за повећање наплативости пореских обавеза. Наиме, евидентно је да су јавне институције и предузећа у Републици Српској највећи порески дужници, као и да највиши политички врх Републике Српске допушта тим највећим пореским дужницима дуговање огромног износа Републици и тиме стварају нераскидиви ланац инсолвентности у цијелој економији Републике. Према подацима Пореске управе РС, на листи десет највећих репрограмираних обавеза прошле године, „тешких“ 137 милиона КМ, сва правна лица су из јавног сектора, предвођене здравственим установама. Највећи износ репрограмираних обавеза има Клинички центар Бањалука и то 61,99 милиона КМ, затим болница „Свети апостол Лука“ у Добоју (17,5 милиона КМ), док је трећи по висини одобреног репрограма ФК „Борац“ са 10,67 милиона КМ. „Шумама Српске“ репрограмирано је 10 милиона КМ пореских обавеза, а болници „Др Младен Стојановић“ из Приједора 9,6 милиона КМ. Слиједе болнице у Источном Сарајеву и Градишци, те домови здравља у Модричи, Бањалуци, Требињу чији дугови се крећу око пет милиона КМ.

Према званичним евиденцијама Пореске управе РС, доспјели дуг за порезе и доприносе у 2016. години износи 947.051.000 марака од чега дуг по основу стечаја и ликвидације износи 388.146.000 марака, по принудној наплати 301.298.000 марка и дуг, који је у поступку редовне наплате, износи 257.607.000 марака. Само десет највећих пореских дужника дугује 177.988.407,85 марака, међу којима предњачи „БИРАЧ“ а.д. Зворник у стечају са дугом од 33.105.442,48 марака. Посебно је забрињавајуће да дуг за порезе и доприносе прогресивно расте сваке наредне године, па је тако дуг по основу неплаћених пореза и доприноса у 2015. години износио око 680 милиона КМ.

Наведено указује да Пореска управа РС нема подршку Владе Републике Српске да агресивније наступи према пореским дужницима, односно да на вријеме, док су колико-толико солвентни и док не начине огромне пореске дугове, реагује у складу са законом и обезбиједи наплату пореских обавеза. Ако се узме у обзир чињеница да је износ пореских дуговања раван готово половини планираних буџетских прихода, онда је јасно колика је дубиоза у пореском систему Републике. Поред тога, посебно је скандалозно и нечувено да се порези и доприноси не уплаћују за раднике у здравственим установама па тако они нису у могућности да плаћају своје лијечење и лијечење чланова својих породица. На све то, имајући у виду чињеницу да поменути порески дужници у јавном сектору ипак врше бројна плаћања, поготово кад је ријеч о нетранспарентним јавним набавкама, јасно је да постоје средства на рачунима тих установа и поставља се и питање кривичне одговорности одговорних лица, у смислу члана 226. Кривичног закона Републике Српске.

У директној вези са горе наведеним, јасно је да је Република неликвидна, да узрок неликвидности потиче управо из јавног сектора који је под директном нормативном, функционалном, организационом и политичком контролом Владе. Ова неликвидност из јавног сектора даље се прелива у читав привредни и, уопште, друштвени систем, а једини одговор владе јесте перманетнна емисија дужничких хартија од вриједности. Једина стратегија Владе јесте задуживање, политичка подршка се буквално купује позајмљеним новцем, а сви који критикују такво стање фактички се на све могуће начине елиминишу. Јавни дуг Републике Српске на дан 30.12.2016 године износи 5,4 милијарди КМ, односно 56,85% процијењеног БДП за 2016. годину (подаци наведени у „Службеном гласнику Републике Српске“ бр. 38/12). На крају 2014. године јавни дуг Републике износио је 4,090 милијарди КМ односно 47,5% БДП за ту годину. Према томе, тренутно је Република Српска готово два пута задуженија у односу на Федерацију БиХ у релативном односу.

Да Влада Републике Српске нема никакву конкретну и кохерентну стратегију јачања ликвидности, односно да је њен једини план наставак задуживања, свједоче и сљедећи подаци. Само током 2017. године, до 26.04.2017. објављене су сљедеће одлуке Владе РС које се тичу задуживања Републике:

  • Одлука о 21. емисији обвезница Републике Српске јавном понудом, а на износ од 25 милиона КМ („Службени гласник Републике Српске“, број 2/17);

  • Одлука о 22. емисији обвезница Републике Српске јавном понудом, а на износ од 35 милиона КМ („Службени гласник Републике Српске“, број 13/17);

  • Одлука о првом дугорочном кредитном задуживању Републике Српске у 2017. години, а на износ од 50 милиона КМ („Службени гласник Републике Српске“, број 27/17);

  • Одлка о 23. емисији обвезница Републике Српске јавном понудом, а на износ од 50 милиона КМ („Службени гласник РС“. бр. 33/17 и 35/17).

 

На ове одлуке треба додати о одлуке Народне скупштине РС о задуживању у 2017. години, а које су усвојене на приједлог Владе Републике Српске:

  • Одлука о краткорочном задуживању Републике Српске емисијом трезорских записа за 2017. годину, до 8% редовних прихода остварених у претходној фискалној години („Службени гласник Републике Српске“, број 1/17);

 

  • Одлука о прихватању задуживања Републике Српске према Европској инвестиционој банци на износ од 15 милиона евра („Службени гласник Републике Српске“, број 1/17);

  • Одлука о капиталној инвестицији и дугорочном задуживању за реализацију пројекта санације, адаптације и реконструкције комплекса касарне „Крајишке бригаде“ Залужани, на износ од 6,5 милиона КМ („Службени гласник Републике Српске“, број 38/17);

  • Одлука о капиталној инвестицији и дугорочном задуживању Републике Српске за набавку хеликоптера, на износ од 9,4 милиона КМ („Службени гласник Републике Српске“, број 38/17).

Из изложеног је евидентно да је само у прва четири мјесеца 2017. године Влада донијела одлуке о емитовању 110 милиона КМ обвезница јавном понудом, да је донијела одлуку о дугорочном кредитном задужењу од 50 милиона КМ, а да је на њен приједлог Народна скупштина додатно донијела одлуке о дугорочном задужењу у износу од 45 милиона КМ, не рачунајући краткорочно задуживање емисијом трезорских записа. Из наведених података јасно је да је Република несолвентна те да није у стању да подмирује своје основне буџетске обавезе без свакомјесечног задуживања, које се прогресивно повећава сваке године мандата ове владе.

Посебно цитирамо дио експозеа мандатарке из 2014. године кад је народним посланицима и грађанима Републике рекла сљедеће: „Најважнији дио нове Владе у наредном четворогодишњем периоду биће изградња стабилне економије са позитивном стопом привредног раста, који осигурава дугорочни раст животног стандарда наших грађана и повећање запослености. Стопа привредног раста биће мјера успјеха ове Владе“. Народни посланици са жаљењем констатују да је Влада тешко пала на тесту који је сама себи поставила. Наиме, егзактни подаци и чињенице несумњиво свједоче да у Републици Српској постоји константан пад животног стандарда грађана који се огледа кроз конкретне и званичне податке. Откако се по први пут почела рачунати просјечна синдикална потрошачка корпа у оквиру Савеза синдиката Републике Српске, покривеност синдикалне потрошачке корпе просјечном платом коју објављује Републички завод за статистику је са 57% у 2007. години опала на 43,9% у марту мјесецу 2017. години, што представља пад животног стандарда од 23,1% или за 13,2 процентна поена.

Просјечна плата је у овом периоду расла за само 252 КМ, док је цијена синдикалне потрошачке корпе расла за 878 КМ, што представља евидентан пад животног стандарда грађана Републике и што најбоље свједочи о трагичној чињеници да чак ни оне породице које имају ту привилегију у Српској данас да имају запослене чланове не могу да обезбиједе себи и својој породици иоле нормалне егзистенцијалне услове, а да о обезбјеђењу квалитетне здравствене услуге, образовања, културних и других потреба и не говоримо.

Имајући наведене чињенице у виду, те изражавајући своју бојазан да актуелни сазив Владе има капацитет, референце и визију да омогући неометано функционисање Републике, народни посланици као представници суверене воље грађана Републике Српске сматрају да је вријеме за окупљање најбољих и најкомпетентнијих стручњака које Република има а како би се зауставили крајње негативни економски, социјални, демографски и друштвени трендови који ће, ако се наставе, угрозити елементарно функционисање система и пуку егзистенцију грађана Републике. Због тога смо неподијељеног става да није вријеме за дневно-политичка препуцавања, да је стање у Републици трагично озбиљно, те да је потребно под хитно смијенити актуелну владу и изабрати нову и састављену од људи који ће моћи да реализују уставне обавезе извршне власти, односно саме Републике.

 

 

II КАТАСТРОФАЛНО СТАЊЕ У ПРИВРЕДИ

 

Први циљ предсједнице Владе, а тада мандатарке за састав Владе, приликом презентовања експозеа-Програма рада Владе Републике Српске у мандатном периоду 2014‒2018. године односио се на подршку опоравку привреде и новом привредном расту. На овом првом и основном задатку Влада је остварила најлошију могућу оцјену. Сама премијерка је тада нагласила да ће „стопа привредног раста бити мјера успјеха ове Владе“, те је управо према критеријумима које је премијерка сама поставила мјера успјеха владе на чијем је челу потпуно негативна. Влада није успјела да начини нити један конкретан и суштински важан корак ка оздрављењу привреде у Републици, односно наставила је политику континуитета разумијевања економије као инструмента коришћења јавног буџета у сврху богаћења тајкуна у блиских односима са самом извршном влашћу. Влада није успјела да деполитизује процес јавних набавки, креира стимулативан порески систем, смањи сиву економију, смањи утицај јавних монопола на економију, и, што је најважније, начини претпоставке за повећање конкурентности домаће привреде, значајније повећање стопе запослености и повећање животног стандарда.

Конкретно, Влада није успјела да:

  • Смањи фискална и парафискална оптерећења у привреди, те је чак одређеним рјешењима отежала ионако тежак фискални положај привредницима (попут аконтативног плаћања пореза на добит); поред тога, Влада ништа није учинила да смањи фискално оптерећење обавеза за новозапослене раднике, баш као што апсолутно ништа није учињено у правцу успостављања регистра парафискалних намета. Све наведено премијерка је експлицитно обећала у експозеу из 2014. године.

  • Побољша економски и социјални положај радника; својим лутањима и једностраношћу у процесу промјене радног законодавства, Влада је чак унијела додатну конфузију у радним односима тиме што је оставила празан простор неусвајањем општег колективног уговора и бројним правним празнинама у самом Закону о раду. Покривеност синдикалне потрошачке корпе просјечном платом коју објављује Републички завод за статистику је са 57% у 2007. години опала на 43,9% у марту 2017. години што представља пад животног стандарда од 23,1% и то јесу званични и егзактни подаци. Просјечна плата је у овом периоду расла за само 252 КМ, док је цијена синдикалне потрошачке корпе расла за 878 КМ, што представља евидентан пад животног стандарда грађана Републике. Према томе, и обећање премијерке у ескпозеу из 2014. године о побољшању животног стандарда и социјалног положаја радника остало је мртво слово на папиру.

  • Унаприједи стечајни поступак; приликом доношења новог закона о стечају Влада је одбила кључни аргумент и приједлог опозиције да се Пореској управи РС дâ императивно овлашћење да у случају неплаћања пореза и доприноса аутоматски покрене стечајни поступак против несолвентних дужника док још нису толико неликвидни да оптерете читав ланац других привредних и осталих субјеката. Премијерка је у свом експозеу обећала унапређење стечајног поступка, а резултати тог обећања су смањење броја предузећа која су се успјешно реорганизовала у процесу стечаја, као и степен наплате њихових повјерилаца.

  • Усвоји, а поготово имплементира, нове политике у пољопривреди; иако са значајним пољопривредним потенцијалима, а поготово традиционално-историјски са пољопривредом, као кључном економском граном, Република Српска данас је једина земља у Европи која нема никакву пољопривредну стратегију и која са оваквим Владиним нечињењем има једину перспективу да за мање од пет година грађани Републике у потпуности конзумирају искључиво храну иностраног поријекла. Премијерка је у свом експозеу из 2014. године обећала усвајање и имплементирање нових политика у пољопривреди.

 

 

ПРИВРЕДНИ И ЕКОНОМСКО-СОЦИЈАЛНИ ПОКАЗАТЕЉИ

 

А) ПАД ЖИВОТНОГ СТАНДАРДА

 

Иако би ово поглавље, према логици, требало да буде посљедње међу осталим макроекономским величинама, као посљедица једног лошег стања и лоших трендова у економији Српске, наводимо га као први индикатор управо зато што најбоље осликава материјални положај грађана Републике који је на најлошијем нивоу до сада.

Од када се по први пут почела израчунавати просјечна синдикална потрошачка корпа у оквиру Савеза синдиката Републике Српске, покривеност синдикалне потрошачке корпе просјечном платом коју објављује Републички завод за статистику је са 57% у 2007. години опала на 43,9% у марту 2017. године, што представља пад животног стандарда од 23,1% или пад за 13,2 процентна поена.

Просјечна плата је у овом периоду расла за само 252 КМ, док је цијена синдикалне потрошачке корпе расла за 878 КМ што представља евидентан пад животног стандарда грађана РС.

 

Б) ПРЕКОМЈЕРНА ЗАДУЖЕНОСТ: КРИЗА ДУГОВА

 

Укупан дуг У РС је са 3,096 милијарди КМ из 2008. године у апсолутном износу порастао на 5,277 милијарде КМ, према званичним подацима Владе на крају 2015. године, док би, према нашим процјенама, на крају 2017. године укупан дуг Републике Српске износио скоро 6 милијарди КМ што представља раст од 100% у периоду 2008‒2017. године.

Према подацима доступним из посљедњег Документа оквирног буџета РС за период 2017‒2019. година, укупан дуг Републике Српске, који поред јавног дуга обухвата и спољни дуг јавних предузећа и ИРБ РС, на дан 31. децембар 2015. године је износио 5,277 милијарди КМ, док је процјена Министарства финансија да ће укупан дуг Републике Српске на крају 2016. године износити 5,489 милијарди КМ.

Према процјенама Министарства финансија, учешће јавног дуга у БДП на крају 2016. године износиће 46,6% БДП, док ће учешће укупног дуга Републике Српске износити 58,9% БДП. У процјенама индикатора за јавни (46,6% БДП) и укупан дуг (58,9% БДП) за 2016. годину нису укључени кредити намијењени за финансирање санације штете из Јединственог регистра штета â по Закону о задуживању дугу и гаранцијама Републике Српске („Службени гласник Републике Српске“, бр. 71/12 и 52/14) исти се изузимају из ограничења која су прописана за укупан (60%) и јавни дуг Републике Српске (55%).

Дакле, учешће дуга у бруто домаћем производу према званичним подацима институција РС (Министарства финансија и Републичког завода за статистику) са 36,5% из 2008. године порасло је на скоро 60% БДП.

Подаци о дугу (унутрашњем и спољном), подаци о БДП, сервису дуга, те индикатори о релативном учешћу дуга у појединим макроекономским величинама дати су у наредној табели.

Извор: Министарство финансија (годишњи Буџети, Документи оквирног буџета и Информације о стању дуга за податке о дугу, приходима и сервису дуга) и ИРБРС (Економске базе за податке о бруто домаћем производу и процјена БДП-а за 2016. годину)

 

Из претходне табеле, можемо израчунати да је на враћање раније узетих кредита Република Српска у периоду 2008‒2017. године потрошила укупно 4 милијарде и 482 милиона КМ, што је равно половни годишњег БДП или 2,5 пута веће од годишњих прихода у буџет.

Ако узмемо у обзир званични посљедњи расположиви податак из Документа оквирног буџета РС за период 2017‒2019. година да укупан јавни дуг РС износи 5,489 милијарди КМ, те да номинални БДП према процјенама Републичког завода за статистику износи 9,498 милијарди КМ долазимо до учешћа дуга у БДП од 57,8% (цифра је нижа од оне коју је процијенило Министарство финансија у последњем ДОБ јер је процијењен знатно виши БДП у 2016. години од стране Републичког завода за статистику од процјена којима је располагало Министарство приликом израде ДОБ). Ова цифра је близу законске границе од 60% за укупан дуг, те основано сумњамо да Министарство финансија није транспарентно у објављивању података о укупном дугу РС, те да се комплетно извјештавање свело на рачуноводствено прикривање стварног стања како би се укупан дуг држао“ у границама прописаним Законом о учешћу дуга у БДП од 60%, што је приказано на графиконима који слиједе.

 


Извор: на бази претходне табеле

Напоменимо и то да је укупна задуженост Федерације БиХ, према званичним подацима Информације о стању јавне задужености Босне и Херцеговине на дан 31.12.2015. године коју објављује Министарство финансија и трезора БиХ, око 36% бруто домаћег производа Федерације БиХ.

Рата кредита, односно сервис дуга (главница плус камата) је са 119,3 милиона из 2008. године порасла на 850 милиона КМ у 2017. години (према подацима из посљедњег објављеног ДОБ и Информације о дугу за 2015. годину).

Учешће рате кредита/сервиса дуга у буџетским приходима је са 7,8% из 2008. године порасло на 46,7% у 2016. и 47,1% у 2017. години (према подацима из посљедњег објављеног ДОБ и Информације о дугу за 2015. годину, те годишњим извршењима буџета и буџетима за 2016. и 2017. годину). То значи да скоро половину буџетских прихода трошимо на враћање раније узетих кредита. Све ово приказано је на сљедећим графиконима.


 Извор: на бази претходне табеле

 

Евидентно је да дуг Републике константно расте, те да Влада нема стратегију како да се избори са овим проблемом. Сви индикатори одрживости дуга, у апсолутном изразу као што је апсолутни ниво дуга и сервис дуга, као и релативни показатељи задужености-учешће дуга у БДП и учешће сервиса дуга у буџетским приходима, у посматраном периоду, имају драматичан тренд раста.

Према подацима који су наведени у Плану позајмљивања које је објавило Министарство финансија, РС се до 30.11.2016. године путем дугорочних обвезница задужила за укупно 833 милиона КМ, док се путем трезорских записа до 30.11.2016. године задужила за 895 милиона КМ што у збиру износи 1,728 милијарди КМ.

Стање дуга по основу трезорских записа на дан 30.11.2016. године износи 92 милиона КМ. Стање дуга по основу емитованих дугорочних обвезница на дан 30.11.2016. године износи 713 милиона КМ (План задуживања у земљи, 2017).

 

Анализом годишњих буџета Републике 2012‒2017. године, уочава се сљедеће:

 Расту приходи из кредита од 2012.г до 2015. год.

  • 2012. = 257.087.000 км (14,20 % у буџету)

  • 2013. = 359.556.000 км (18,49 % у буџету)

  • 2014. = 615.026.000 км (28,53 % у буџету)

  • 2015. = 470.323.000 км (22,58 % у буџету)

  • 2016. = 558.338.800 км (23,78 % у буџету без ПИО)

  • 2017. = 522.511.700 км (21,65 % у буџету без ПИО)

Буџетско задужење веће је у 2017. у односу на 2012. за 103,24 %.

Буџетско задужење веће је 2017. у односу на 2015. за 11,1 %.

Расту расходи за отплату дугова од 2012. до 2015. год.

  • 2012. = 353.709.525 км (19,54 % у буџету)

  • 2013. = 510.456.100 км (26,24 % у буџету)

  • 2014. = 564.131.700 км (26,17 % у буџету)

  • 2015. = 569.058.000 км (27,32 % у буџету)

  • 2016. = 739.467.600 км (31,49 % у буџету без ПИО)

  • 2017. = 753.259.300 км (31,22 % у буџету без ПИО)

Расходи за отплату дуга већи су у 2017. у односу на 2012. за 112,96 %

Расходи за отплату дуга већи су у 2017. у односу на 2015. за 32,37 %

Расходи за отплату дуга већи су у 2017. у односу на 2016. за 18,65 %

Домаћи расходи су од 2012. до 2017. год. прво опадали па онда расли

  • 2012. = 1.456.290.475 км (80,46 % у буџету)

  • 2013. = 1.434.543.900 км (73,76 % у буџету)

  • 2014. = 1.591.868.300 км (73,83 % у буџету)

  • 2015. = 1.514.045.000 км (72,68 % у буџету)

  • 2016. = 1.608.532.400 км (68,51 % у буџету без ПИО)

  • 2017. =1.659.687.700 км (68,78 % у буџету без ПИО)

Иако домаћи буџетски расходи номинално расту из године у годину, то је спорије од раста кредита тако да због тога учешће у процентима у укупним буџетским расходима константно опада и за посљедње четири године са 84,46% пало је на 68,51%.

Претходни показатељи у динамици илуструју недостатак конзистентне и стабилне економске политике владе.

Упечатљиво је кретање ставке под називом Расходи финансирања и други финансијски трошкови. Овдје се ради о укупним трошковима кредитних задужења (плаћеним каматама на кредите) која из године у годину расту:

Е.КОД

О п и с

 БУЏ. 2012.

 БУЏ. 2013.

 БУЏ. 2014.

 БУЏ. 2015.

 БУЏ. 2016.

 БУЏ. 2017.

413000

Расходи финансирања и други финансијски трошкови (милиони)

33,9

45,4

45,6

59,0

104,9

102,6

 

Права слика о трошковима енормних задужења у буџетима посљедњих година најбоље је илустрована податком да је за камате и трошкове задужења без главнице у периоду од 2012. до 2017. године планирано укупно 391.545.475 КМ. Овај износ раван је расходима за коришћење робе и услуга за цијеле 4 посљедње године, дакле камате на дугове износе колико и комплетни четворогодишњи трошкови робе и услуга свих буџетских корисника.

При томе не треба заборавити укупан износ издатака за отплату дугова у протеклих 6 године према годишњим буџетима:

О п и с

 БУЏ. 2012.

 БУЏ. 2013.

 БУЏ. 2014.

 БУЏ. 2015.

 БУЏ. 2016 .

 БУЏ. 2017.

 УКУПНО (12 до 17)

ОТПЛАТА ДУГОВА (милиони)

353,7

510,5

564,1

569,0

739,5

753,2

3.490

 

Укупно за рате кредита од 2012. до 2017. године намијењено је 3,5 милијарди КМ. Од тога ће на камате бити потрошено 391,5 милиона КМ, а на главницу кредита 3,1 милијарди КМ.

Права слика енормних задужења најбоље је илустрована податком да главнице отплате дуга у периоду од 2012. до 2015. године износе укупно 3.098.536.750 КМ.

Овај четворогодишњи износ отплате дуга од 3,5 милијарди КМ већи је од цијелог износа домаћих прихода заједно са доприносима ПИО за више од 1,2 милијарде КМ планираних у 2017. години за КМ.

 

Очигледно је да се Влада опредијелила на задуживање без било какве границе како би одржала ликвидност буџета и због тога је у периоду од 2012. до 2017. године укупан дуг са каматом већи за 30% од планираних домаћих буџетских прихода заједно са доприносима за ПИО у 2017. години.

 

 

 

В) РАСТ ЈАВНОГ ДУГА ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА

 

Укупан јавни дуг по глави становника на крају 2015. износио је 4.510,3 КМ и за 52,3% је виши него у Федерацији БиХ што је приказано у сљедећој табели.

 

Извор: на бази претходне табеле

 

Ови подаци се односе на крај 2015. године, док укупни јавни дуг на крају 2016. године у Републици Српској према процјенама из Документа оквирног буџета износи 5,489 милијарди КМ, што показује да дуг по глави становника расте, уједно у ситуацији у којој имамо све мање становника у Републици, ова слика је још драматичнија.

Ако узмемо у обзир посљедње процјене укупног јавног дуга у Српској на крају 2016. године у износу од 5,489 милијарди КМ те да је према процјенама Републичког завода за статистику у 2016. години живјело 1,157 милиона становника, долазимо до податка да је укупни јавни дуг по глави становника у РС данас већи него на крају 2015. године и на крају 2016. године износи чак 4.744 конвертибилне марке (словима: четирихиљадеиседамсточетрдесетчетири).

Напоменимо да је ниво јавног дуга по глави становника у 2013. години за коју се односе претходни подаци о броју становника износио 4.021 КМ, те да је данас у односу на 2013. годину већи за 18%.

 

Г) НИСКЕ СТОПЕ РАСТА РЕАЛНОГ БДП

 

У Републици Српској се уз енормно задужење које постоји претходних година, не постижу задовољавајуће стопе привредног раста које би омогућиле пораст животног стандарда грађана. Напротив, на графикону је приказано да су стопе раста у посљедњих неколико година веома ниске, понекад и негативне, што просјечну стопу раста у периоду од 2008. године приближава нули, односно одсуству било каквог економског раста.

Просјечна стопа раста од 2008. године закључно са 2015. годином, за коју постоје посљедњи коначни подаци о висини БДП, рачунато као геометријска средина је 0,31%, што значи да апсолутно не постоји економски раст. У мандату премијерке, од 2011. године до данас, просјечна стопа раста (геометријска средина) је 0,89%, што је такође далеко испод било каквог нормалног економског раста, нарочито због тога што је привреда Републике још на ниским базама када је сасвим могуће постићи стопе 6‒7% што је био случај у периодима када СНСД није управљао ресурсима Републике.

 

Извор: ИРБ РС, http://www.irbrs.net/statistika/Indikatori.aspx?tab=2HYPERLINK "http://www.irbrs.net/statistika/Indikatori.aspx?tab=2&lang=cir"&HYPERLINK "http://www.irbrs.net/statistika/Indikatori.aspx?tab=2&lang=cir"lang=cir

 

Овакав ниво раста реалног БДП не може осигурати раст по глави становника. Ако упоредимо раст у протелих неколико година са растом који смо имали у периоду 2004‒2008. године, евидентно је да је раст БДП у мандату ове владе и влада континуитета драстично нижи. Просјечна стопа раста БДП прије 2007. године кретала се између 5‒7%, што је значајно више у односу на оно што имамо у протеклих неколико година.

Раст у 2008. години који јесте забиљежен у мандату ове власти, резултат је огромног раста јавне потрошње у тој години до којег је дошло усљед продаје државног пакета акција Телекома Српске те осталих великих приватизација прије 2008. године.

Након тога, чак и након изласка из периода свјетске економске кризе која је у земљама у развоју била најизразитија у 2009. години, немамо ни приближне стопе раста онима из периода прије 2007. године. Напротив, осим скромног раста од 0,8% у 2010. и 2011. години, у 2012. години имамо чак негативан раст од 1,2%, док је раст у наредним годинама недовољан за било какав осјетнији раст животног стандарда грађана.

 

Д) НИЗАК НИВО БРУТО ДОМАЋЕГ ПРОИЗВОДА PER CAPITA

 

У 2015. години бруто домаћи производ пер капита у РС износио је 7.811 КМ и за 7,3% је нижи него у Федерацији БиХ. Теза предсједника Републике да је РС бољи ентитет у Босни и Херцеговини, овим најчешће коришћеним показатељем економског развоја, је нажалост оспорена.

 

 

Извор: на бази претходне табеле

 

Ђ) СТРУКТУРА БРУТО ДОДАТЕ ВРИЈЕДНОСТИ И ЗАПОСЛЕНОСТИ

 

1. Бруто додата вриједност – БДВ

По учeшћу прерађивачке индустрије у БДВ (10,6%) иза нас су само Црна Гора и Албанија, али, ако знамо да је у тим земљама туризам оно што је за остале земље индустрија, онда је јасно да смо ми посљедњи.

С друге стране, убједљиво смо први по учешћу јавног сектора (јавна управа, образовање, здравство) у стварању БДВ ‒ 23,7%, док је то у „нормалним земљама“ 12-18%. То значи да се наш БДВ односно БДП скоро једном четвртином пуни из буџетских средстава и кредита. На примјер, у Словачкој је тај однос 20,9% : 13,6% у корист прерађивачке индустрије, што јасно показује да је постојеће стање у Републици неодрживо.

2. Имамо неупоредиво најнеповољнији омјер учешћа прерађивачке индустрије у укупној запослености ‒ 20,0% и укупној БДВ – 10,6%, док је код већине земаља учешће прер. индустрије у БДВ изнад учешћа у запослености. Пољска 22,6% : 18,6%! Због тога је продуктивност наше индустрије (БДВ по запосленом – 8,037 €/зап.) само 13.1% просјека ЕУ 28 односно пет пута је нижа него у прерађивачкој индустрији Словеније (35,287 €/зап. или 53.7% ЕУ 28).

3. По учешћу јавног сектора (јавна управа, образовање и здравство – 8,8+15,7=24,5%) у укупној запослености смо при врху, а да при томе није узет у обзир припадајући проценат запослених на нивоу БиХ.

 

 

 

Е) ВИСОКА НЕЗАПОСЛЕНОСТ

 

Најбољи показатељ тешког стања је стопа незапослености која је далеко најгора у региону. У Србији, за коју често мислимо да је ту негдје „раме уз раме“ са Републиком Српском по квалитету живота, анкетна стопа незапослености је 16,8%, док је ова стопа у Републици Српској 25,2% у 2015. години.

Административна стопа незапослености у РС је према званичним подацима Републичког завода за запошљавање 33%. То значи да сваки трећи радно способан човјек у РС не ради. Незапосленост међу младима је на рекордном нивоу: према процјенама креће се око 60% од укупно радно способних младих лица.

Иако се Влада у својим извјештајима константно хвали падом стопе незапослености и растом стопе запослености, најновији извјештај Европске комисије, урађен додуше за ниво БиХ, показао је да је у БиХ у 2016. дошло до пада запослености од 2,6%. Према овом истраживању, радно способна популација у БиХ је смањена за 3,5% (или 90 хиљада лица), док је број незапослених такође опао и то за 13,3% или 42 хиљаде лица. Могућ разлог за истовремени пад запослености и пад незапослености јесте обесхрабривање грађана, који су одустали од тражења посла или напуштају земљу.

Иако је ово истраживање Европске комисије рађено за ниво БиХ, основаним сматрамо да су овакве тенденције присутне и у Републици Српској јер су се анализе за ниво БиХ радиле на бази онога што објављују ентитетски заводи за статистику.

Оно што се често приказује као смањење незапослености јесте чињеница да се грађани „скидају“ са Завода за запошљавање, јер су и изгубили наду да ће наћи посао, а онда се то прикаже као смањење незапослености. Оно што се пријави као пад броја незапослених није аутоматски раст броја запослених!

На примјер, број незапослених у 2013. години био је 151.290, а у 2014. години 142.675, што је разлика од 8.615, док је разлика у расту броја запослених у 2014. години у односу на 2013. годину само 2.904. Узимајући у обзир да је 2014. година била изборна година у којој је дошло до масовног запошљавања у јавној управи и јавним предузећима, ово није зачуђујуће.

 

Ж) ДЕФЛАТОРНИ ПРИТИСЦИ У ПРИВРЕДИ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

 

Образлагати колико је стање у привреди тешко јесте заиста исцрпљујуће. Најбољи одраз системских проблема јесте дефлација. У Српској ћемо већ трећу годину заредом имати дефлаторна кретања и то је најбољи одраз стања привреде. Дефлација је појам обрнут инфлацији, односно представља негативну инфлацију. Дефлација је појам који се везује искључиво за кризе.

Неупућени би помислили да је у систему монетарног одбора ово нормално јер прилагођавање иде путем цијена а не девизног курса, али уз овај ниво јавне потрошње и уз овај ниво задужености имати дефлаторна кретања значи да се ради о системским и структурним проблемима. Овдје искључиво говоримо о економији Републике Српске, дакле не о економији БиХ. Дефлаторна кретања, односно негативну инфлацију имали смо у 2014. години у износу од -1,2%, у 2015. години -1,4% и у 2016. години очекује се стопа дефлације од -0,4% мјерено индексом потрошачких цијена (просјечна годишња промјена у %) према подацима Инвестиционо-развојне банке РС – Економске базе података и подацима из Документа оквирног буџета РС за период 2017-2019. година.

Зашто дефлација означава негативан економски феномен? Она је индикатор економске несигурности, лоших очекивања у привреди, недостатка инвестиционе активности, неповјерења, одраз недовољне укупне економске активности. У правилу је боље имати благу инфлацију 1,5‒2,5%, путем које би потражња, у ствари, активирала и производњу. Дефлација је дакле, одраз неповољног привредног амбијента, а ако је перзистентна, значи да се у таквој привреди ради о структурним и системским проблемима.

 

З) НЕЛИКВИДНОСТ ПРИВРЕДЕ

 

Ревизија учинка Главне службе за ревизију јавног сектора утврдила је да расположиве анализе приносног, имовинског и финансијског положаја привреде Републике Српске указују на проблеме неповољног финансијског положаја који је дијелом узрокован неликвидношћу привредних друштава, као и неповољним трендовима у показатељима ликвидности у посматраном периоду.

Годишње анализе Привредне коморе РС указују да је највећи проблем привреде Републике Српске неликвидност и да је она углавном узрокована ниском наплатом потраживања. Изузев ових појединачних анализа изостале су свеобухватне системске анализе Владе Републике Српске и Владиних институција које би требало да буду основа за системске мјере и одговоре за рјешавање проблема неликвидности.

 

 

И) ОДНОС БРОЈА РАДНИКА И ПЕНЗИОНЕРА

 

Добар показатељ нездравог стања и економско-социјалног амбијента јесте однос броја радника и пензионера.

Данас у Републици Српској имамо мањи број радника од броја пензионера и однос броја радника и пензионера је најгори од оснивања Републике. У 2015. години овај однос био је испод 1 и коефицијент овог односа износио је 0,97, што значи да на једног пензионера имамо мање од једног пријављеног радника.

Додајмо овоме још двије поразне чињенице у области пензионог система:

  • да не постоји довољно новца за исплату пензија из обавезног осигурања за пензионо-инвалидско осигурање; према Буџету за 2017. годину, доприноси за ПИО износе 787 милиона, а расходи за пензије износе 1,015 милијарди КМ. Јасно је да доприноси за ПИО нису довољни за исплату пензија, тачније обавезе за исплату пензија су веће од доприноса за 228 милиона КМ.

  • да је просјечна пензија у РС најнижа у региону, а нижа је и него у Федерацији БиХ, те према посљедњим подацима износи 342,1 KM, док у Федерацији БиХ износи 365,18 KM у просјеку за 2015. годину.

 

 

Ј) ОГРОМНА ДУГОВАЊА У ОКВИРУ ЗДРАВСТВЕНОГ И ПЕНЗИЈСКОГ СИСТЕМА

 

Упечатљив симптом општег нездравог стања у којем се налази економија Републике Српске јесу огромна дуговања која настају у оквиру здравственог система и система пензијско-инвалидског осигурања који функционише на бази међугенерацијске солидарности.

Укупна дуговања свих јавних здравствених установа Републике Српске износе 513 милиона КМ од чега се на дуг за порезе и доприносе односи 216,6 милиона КМ и кредитна задужења 296,5 милиона КМ.

Према евиденцији Фонда ПИО, дуговања здравствених установа само за пензијско-инвалидско осигурање у посљедњих неколико година имају тренд раста и на дан 31.3.2017. године износе 113 милиона КМ док су ова дуговање здравствених установа у 2011. години износила тек 12,4 милиона КМ.

Према евиденцијама о пореском књиговодству, укупна дуговања свих пореских обвезника, по основу доприноса за здравствено осигурање према Фонду здравственог осигурања Републике Српске, на дан 31.12.2016. године износе 279.695.819,33 КМ.

Здравствене установе, Влада Републике Српске и остали буџетски корисници по основу доприноса за здравствено осигурање, са стањем уплата на дан 31.12.2016. године дугују укупно 103,8 милиона КМ.

Према подацима Фонда здравственог осигурања за чак 37.300 радника ни за један мјесец у 2015. години нису уплаћени доприноси за здравствено осигурање.

Према евиденцијама Фонда ПИО РС, укупна потраживања по основу доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на дан 31.12.2015. године, износе 414,4 милиона КМ.

 

К) ПРОПАСТ ТРИ БАНКЕ

У мандату ове власти у Републици Српској дошло је до пропасти три банке: Балкан Инвестмент банке, Бобар банке и Банка Српске. Осим заробљених преко 150 милиона КМ депозита из јавних средстава, у ове двије банке без посла је остало 440 радника. Додатно, ИРБРС се изложила директним губицима од 200 милиона КМ кроз пласмане остварене преко ових банака што у збиру износи преко сигурних 350 милиона КМ изгубљених јавних средстава, а вјероватно је да су губици далеко већи. Ппропаст банака биће детаљно елаборирана у дијелу Реформа финансијског система“.

Л) НЕДОВОЉНО СТРАНИХ ИНВЕСТИЦИЈА

Просјечан годишњи прилив страних директних инвестиција у периоду 2008‒2014. године износи само 283 милиона КМ. Овај податак најбоље одсликава привредно окружење у Републици, односно привлачност привредног окружења за улагање и привредну активност у Републици Српској. Упркос неспретним изјавама премијерке како је у РС привредни амбијент погоднији него у Федерацији БиХ, па чак погоднији него у Италији, подаци говоре сасвим супротно.

Како се наводи у документу који је припремила Влада Информацији у области страних улагања у РС за 2015. годину, подаци за првих шест мјесеци 2015. године показују да Република Српска у 2015. години неће успјети да оствари обим страних улагања који је остварила у 2014. години. Очигледно је да прилив страних инвестција није ни приближно довољан да би осигурао озбиљнији привредни раст од данашњег.

Очигледно је из претходне табеле и то да озбиљнијег прилива страних инвестиција није било ни у једној години осим у 2007. Ово је искључиво резултат приватизације Телекома Српске гдје се није радило о најбољем облику СДИ а то је гринфилд инвестиција, него о класичном преузимању дијела капитала, у овом случају државног. Просјечан годишњи прилив страних директних инвестиција у посматраном периоду, ако искључимо 2007. годину, износи 264,5 милиона КМ.

Ако бисмо овај ниво годишњег прилива СДИ у Републику Српску ставили у однос са бројем становника од 1,170 милиона, добили бисмо ниво СДИ по глави становника од 226 КМ.

Напоменимо да је прилив СДИ у 2016. години у Србији износио око 2 милијарде евра, што по глави становника износи око 520 КМ по важећем курсу евра и КМ. Ово је скоро двоструко виши износ СДИ пер капита него онај остварен у Републици Српској.

Љ) ПРОБЛЕМИ У СТЕЧАЈНИМ ПОСТУПЦИМА

 

Главна служба за ревизију провела је ревизију учинка „Стечајни поступци у Републици Српској“. Циљ ове ревизије био је да прикаже резултате стечајних поступака и да их доведе у везу са циљевима дефинисаним закоским и стратешким актима.

Испитивање је обухватило период од 3 године (2008, 2009, 2010. и предмете који су рјешавани у првој половини 2011. године, те податке о социјалном збрињавању радника у 2011. години). Будући да је предсједница Владе у више наврата јасно предочила да је Влада коју она води Влада континуитета са претходном владом, а у којој је премијерка такође била министарка, као и имајући у виду чињеницу да ни након означеног периода Влада није успјела да унаприједи стечајни поступак у суштинском смислу, потребно се осврнути на мишљење и налаз Главне ревизије, поготово јер сама влада није из истог извукла било какве поуке.

На основу проведене студије ревизија је дошла до сљедећих налаза:

  • Структура резултата стечајних поступака и проценат наплате потраживања показују да стечајни поступци нису испунили дефинисане циљеве. Више од половине стечајних поступака се закључи због недостатака или недовољности стечајне масе, тј. без подјеле средстава повјериоцима. Повјериоци у стечајним поступцима нису наплатили више од 4/5 својих потраживања.

  • Најчешћи и највећи повјериоци у стечајним поступцима су институције јавног сектора, радници и јавна предузећа. Институције јавног сектора имају највећа потраживања, али и најмањи степен наплате. Не постоји јединствен приступ пријавама потраживања институција јавног сектора.

  • Стечајни поступци се не покрећу у законом предвиђеним роковима или се уопште не покрећу. Неправовремено покретање стечајних поступака у вези је са незаинтересованошћу и повјерилаца и стечајних дужника, непредујмљеним трошковима претходног поступка и неуређеној документацији за подношење приједлога за покретање стечајног поступка.

  • Не постоји јединствен систем праћења платежне неспособности привредних субјеката. Није дефинисано која институција прати платежну неспособност привредних субјеката, коме се информације достављају и које се активности предузимају на основу тих информација.

  • Вријеме трајања поступка дуже је од законом предвиђених рокова и опредијељено је правовременошћу покретања, начином закључења и компликованошћу процедура.

  • Најдуже су трајали стечајни поступци закључени диобом стечајне масе и реорганизацијом. Неријешени имовинско-правни односи, неуспјешне лицитације, процедуралне жалбене могућности и пратећи парнични поступци били су међу главним разлозима продужавања поступка.

  • Високо учешће трошкова у укупно оствареним приходима у стечају у вези је са дугим трајањем поступка, висинама накнада и бројем лица ангажованих у стечајном поступку, те бројем пратећих парничних поступака. Трошкови стечајног поступка варирају од поступка до поступка и у структури у односу на укупно остварене приходе су се кретали од око 10% до око 90%.

  • Влада РС и њене институције не прате и не анализирају ефекте стечајних поступака, као ни узроке проблема. Поједина министарства и јавне институције имају парцијалне надлежности у вези са стечајним процесом и није јасно ко је надлежан за процес у цјелини. Сходно томе, приступају овом проблему једнострано и немају свеобухватну слику о стању, узроцима и посљедицама оваквог стања.

Ревизија је на основу налаза закључила да:

  • Ефекти окончаних стечајних поступака нису у функцији задатих циљева, намјера и опредјељења законодавца и стратешких докумената Владе РС. Овакви резултати стечајних поступака имају значајне посљедице на Буџет РС и финансијску позицију фондова. Буџет РС и фондови по окончаним стечајним поступцима, у посматраном периоду остали су ускраћени за око 128 милиона ненаплаћених признатих потраживања.

  • Дужина платежне неспособности и прекорачења рокова који су са тим у вези нису у функцији испуњења дефинисаних циљева. Неправовременим покретањем стечајног поступка пропушта се прилика да се сачувају средства предузећа, што је предуслов већег степена намирења повјерилаца.

  • Вријеме трајања поступка није у функцији остварења дефинисаних циљева. Дуготрајност стечајних поступака значајно повећава трошкове поступка. Није вршена анализа постојећих ресурса и капацитета надлежних судова а који би требало да буду у вези са ефикасношћу поступка и судских трошкова.

  • Активности Владе Републике Српске и њених институција нису усмјерене на остварење задатих циљева и на отклањање узрока описаних ефеката. Поменуте активности углавном су усмјерене на ублажавање негативних посљедица стечаја. Након спроведене студије, ревизија нуди препоруке како би били испуњени дефинисани циљеви стечајног поступка. С тим у вези, препоруке су генералне природе.

 

Доношењем новог закона о стечају Влада није ријешила кључне проблеме који карактеришу процедуру стечаја у Републици Српској. Наиме, Влада је приликом доношења новог закона о стечају одбила да препозна кључне и добронамјерне амандмане опозиције која је истима покушала објаснити Влади да је основни проблем у стечајној процедури у Републици чињеница да мали повјериоци немају финансијски интерес за покретање стечајних поступака својих дужника, најчешће због тога што у самим стечајним поступцима тешко могу наплатити и најмањи дио својих потраживања, а излажу се огромним трошковима покретања и учествовања у стечајном поступку. Идеја опозиције била је да се Пореска управа Републике Српске, као озбиљан систем са постојећом кадровском, материјалном и аналитичком структуром, на озбиљнији начин инволвира у стечајне поступке јер само она има довољно података и параметара о финансијској ликвидности пореских дужника а на основу којих се може са довољно сигурности процијенити против којих дужника треба покренути стечајни поступак док они још нису презадужени и док постоји могућност да се у стечајном поступку они или реструктуришу и оздраве, или макар док у задовољавајућој мјери њихови дужници наплате потраживања. Што је најважније, на тај начин би се затворио зачарани круг у којем несолвентни дужници својим неизмиреним обавезама доводе у проблем своје повјериоце који остају без ликвидних, потом и без обртних средстава, а што читаву привреду уводи у огроман проблем несолвентности.

Пореска управа Републике Српске морала је добити законску обавезу предлагања поступка реструктурисања, као и предлагања отварања стечајног поступка над оним дужницима који дужи период касне са плаћањем својих пореских обавеза, односно кад је јасно да су ти дужници у озбиљним проблемима који могу утицати на то да њихове пореске обавезе у наредном периоду додатно порасту и остану неизмирене. Пореска управа има прецизне податке о пореским обавезама и (ин)солвентности пореских дужника и лако може утврдити да је дужник постао озбиљно инсолвентан, а што може лако резултирати његовом трајном неликвидношћу, те би управо она морала бити та која на вријеме подноси приједлоге за покретање поступка реструктурисања, односно отварања стечајних поступака над несолвентним пословним субјектима.

Што се дуговања предузећа према Пореској управи Републике Српске тиче, она су у прошлој години износила 1,184 милијарди КМ, што представља половину буџетских прихода Републике. Треба напоменути да су ово званични подаци које је директорка Пореске управе РС јавности предочила у априлу 2017. године, кад је додала и да 388 милиона КМ чини дуг предузећа у стечају, несолвентних и обвезника у ликвидацији, односно да трећину овог укупног дуга чине дуговања пословних субјеката који су у стечају или би већ требало да буду у стечају.

Такође, да би се на адекватан начин заштитила права радника у пословним субјектима који уђу у проблем са ликвидношћу, било је потребно учинити све да радници и њихова елементарна права на плату и доприносе не постану колатерална штета лоших пословних одлука менаџмента тих пословних субјеката. Влада није учинила ништа да заштити нити раднике у предузећима у стечају, нити повјериоце тих предузећа, баш као што је дозволила и да ти привредни субјекти дугују пореске обавезе због чега је угрожен читав финансијски систем Републике.

Наведимо и то да се, према подацима из Информације о реализацији Основа програма социјалног збрињавања радника јануар‒децембар 2016. године, за социјално збрињавање радника дугује укупно 52 милиона КМ по основу доприноса за пензијско и инвалидско осигурање те доприноса за осигурање од незапослености.

 

М) КАТАСТРОФАЛНО СТАЊЕ У ПОЉОПРИВРЕДИ

1) БУЏЕТСКА ПОДРШКА ПОЉОПРИВРЕДНОЈ ПРОИЗВОДЊИ

Министарство пољопривреде посљедњих година редовно касни са исплатом подстицаја за пољопривреду, који нису ни близу законске обавезе од 6% од укупних буџетских прихода, али и тако ниски и недовољни подстицаји не исплаћују се на вријеме, дуговања се из претходне године преносе се у наредну годину итд.

Такође, према буџетима из 2017. године у којем су планирана средства за подстицај пољопривреде у износу од 60 милиона КМ, те према буџету из 2008. године у којем су ова средства износила 80 милиона, евидентно је да се средства којима Влада подстиче пољопривредну производњу смањују.

Од 2011. године до данас, средства за подстицај пољопривреде су планирана буџетом у износу од 60 милиона КМ.

Треба нагласити да ни ова средства од 80 милиона КМ нити ова од 60 милиона КМ не представљају ни изблиза оно што је законска обавеза Владе, што је дефинисано Законом о измјенама и допуни Закона о обезбјеђењу и усмјеравању средстава за подстицање развоја пољопривреде и села, Члан 1 у којем јасно стоји: „Средства за подстицање развоја пољопривреде и села обезбјеђују се из буџета Републике Српске у висини најмање 6% домаћих прихода буџета и других извора“ (Сл. Гласник, 106/09)

Ово је приказано у наредној табели.

 

 

 

 

 

 

Да би Влада испоштовала законску обавезу коју је сама предложила, а Народна скупштина усвојила, да субвенције треба да износе 6% од домаћих буџетских прихода планираних у тој години, субвенције за пољопривреду би, према буџету из 2017. године, требало да износе чак 108,2 милиона КМ. Умјесто тога, буџетом за 2017. годину планирани су подстицаји пољопривреди у износу од само 60 милиона КМ.

Оно што је такође евидентно из претходне табеле јесте да се константно смањује учешће подстицаја за пољопривреду у укупним приходима буџета!

 

2) ДУГОВАЊА ЗА ПОДСТИЦАЈЕ ПОЉОПРИВРЕДИ

Према посљедњим информацијама до којих смо могли доћи, за подстицаје се тренутно из буџета РС дугује укупно 36 милиона КМ.

 

3) СТАЊЕ И ТРЕНДОВИ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПРОИЗВОДЊЕ

Укупна вриједност пољопривредне производње у 2015. години нижа је него у 2008. години. Према посљедњим подацима које је објавио Републички завод за статистику, укупна вриједност пољопривредне производње у РС у 2015. години износила је 1.644.633.000, односно 1,64 милијарде КМ, док је ова вриједност у 2008. години износила 1.799.767.000 односно 1,8 милијарди КМ а ово је приказано у сљедећој табели.

То значи да је вриједност укупне пољопривредне производње у 2015. години у односу на 2008. годину смањена за 9,75% или за 155,1 милион КМ у апсолутном изразу.

Истовремено, осим апсолутног пада укупне пољопривредне производње у 2015. години у односу на 2008. годину, учешће вриједности укупне пољопривредне производње из 2015. године у БДП за 2015. годину износило је 17,9%, док је учешће вриједности укупне пољопривредне производње у 2008. години у БДП за 2008. годину износило 21,19% (ако знамо да је БДП у 2008. износио 8,49 милијарди а у 2015. години 9,15 милијарди КМ).

Овај пад учешћа укупне пољопривредне производње у БДП, ако имамо у виду да се десио значајан пад апсолутне вриједности пољопривредне производње, није резултат убрзане индустријализације као што би се могло помислити, већ чињенице да се, нажалост, у Републици Српској из године у годину смањује укупна вриједност пољопривредне производње која је у 2015. години у односу на 2008. годину мања за 9,75%!

То је најбоље очито из структуре бруто додате вриједности која се израчунава приликом састављања бруто домаћег производа.

Учешће бруто додате вриједности у укупној бруто додатој вриједности за категорију „пољопривреда, шумарство и риболов“ је са 14% колико је износило у 2008. години опало на 11,3% у 2015. години што је приказано у сљедећој табели.

 

Осим ових показатеља индикативно је и смањење укупних пољопривредних површина у РС, као и обрадивих површина те смањење боја пословних субјеката који се баве пољопривредном дјелатношћу. Ова поразна слика приказана је у сљедећој табели.