Донедавни предсједник Партије демократског прогреса РС и актуелни српски члан Предсједништва БиХ, Младен Иванић, крајем 2015. године, након деценије и по проведене у врху ове странке, препустио је лидерство Браниславу Бореновићу. То је био повод за интервју за Press, специфичан по томе што је једини разговор у медијима с овим ветераном вишепартијске сцене РС у којем је обрађена његова готово комплетна политичка биографија.

Својеврсни увод у Иванићево формирање ПДП-а била су два догађаја из друге половине деведесетих година. На првим послијератним изборима 1996. године, он је био заједнички кандидат Савеза за мир и прогрес и Демократског патриотског блока за српског члана Предсједништва БиХ, а годину дана касније, крајем 1997, нашао се у улози мандатара за састав Владе РС, у вријеме најжешћег сукоба тадашње предсједнице Српске Биљане Плавшић и СДС-а.

На почетку разговора за Пресс, он истиче да се та рана фаза не може посматрати кроз призму стандардних идеолошких категорија, у смислу оцјене да је кренуо с политичке љевице ка центру, односно према еквидистанци између тадашња два велика блока на политичкој сцени РС.

– Те 1996. године, када су били први послијератни избори у РС и када сам био противкандидат Момчилу Крајишнику, био сам заједнички кандидат партија љевице окупљених у Савезу за мир и прогрес, те Демократског патриотског блока, који је тада био центар с националним карактеристикама. Тешко се може рећи да сам тада кренуо с љевице. Међутим, пошто сам био у политици и прије рата, кроз то може да се каже да сам кренуо с љевице, јер деснице тада није ни било. У суштини, постојала је само једна политичка опција.

Ваша кандидатура на изборима 1996. године није прошла без знања Слободана Милошевића?

– Не могу да кажем да сам с њим тада лично разговарао, али сам сигуран да су се људи из Савеза за мир и прогрес, односно из Социјалистичке партије која је била доминантна у том блоку, консултовали с Милошевићем. Због тога вјерујем да он јесте дао одређену врсту сагласности, као што знам да је био упознат с околностима у којима сам добио мандат од Биљане Плавшић за састављање Владе РС, у условима дубоке подијељености у Српској, између СДС-а и тадашњих опозиционих партија. Тада сам истински вјеровао да је потребно успоставити национално јединство, а концепт којим сам намјеравао да дођемо до политичке равнотеже подразумијевао је да 11 ресора у Влади РС добије СДС, а 11 министарстава опозиција. Према тој идеји, као нестраначка личност, био бих у средини и увијек бих могао да обезбиједим адекватну већину, у зависности од тога о којем конкретном питању се расправља. Такав план тада није прихваћен у СДС-у. Нисам хтио да правим компромисе. Имао сам подршку друге стране, али било је нелогично да тај концепт промијени без потпуне сагласности и ја сам вратио мандат. Након тога, схватио сам да снага нестраначких личности није таква да могу да обезбиједе подршку за властите иницијативе, ма колико њихови приједлози изгледали логично. Већ тада, знао сам да ће вјероватно доћи до формирања нове партије, а након неколико година основан је ПДП.

Долази 1999. и 2000. година, формирате ПДП, који се 15 година прије „Моста“ у Хрватској суочио са сличном врстом критика и слијева и здесна. Те примједбе углавном су се сводиле на тврдње да маневри које предузимате представљају политичко пренемагање или да су посљедица дезоријентисаности.

– Не мислим да је то тако. ПДП је од старта имао јасан став – Дејтонски споразум као политички оквир, као и окретање економским реформама, а не отварање приче о било каквим великим уставним промјенама у БиХ.

Та оспоравања нису се толико односила на програм ПДП-а колико на избор савезника.

– Избор савезника зависи од воље грађана. Ми смо у читавом претходном периоду доминантно били са СДС-ом. Имали смо само двије године током којих смо били у једној врсти коалиције са СНСД-ом. То се није добро завршило. Није нас СНСД избацио, него смо ми добровољно изашли из власти, јер смо закључили да више не дијелимо политички циљ. У сваком случају, ако ћемо говорити реално, за протеклу деценију и по, двије године били смо са СНСД-ом, а све остало вријеме практично смо провели у коалицији са СДС-ом.

Ваш премијерски мандат након одласка с власти коалиције „Слога“ и формирања коалиције ПДП-СДС 2000. године потрајао је двије године. Како гледате на тадашње оцјене да је ваше повлачење са те позиције представљало бијег од одговорности? Пошто вас је јавност доживљавала, прије свега, као економског зналца, јесте ли се преласком на функцију министра спољних послова БиХ дистанцирали од финансијске дубиозе коју сте затекли у РС?

– Не, разлог мог одласка био је друге природе. Као премијер, повукао сам потезе који су стабилизовали економске прилике у РС. Током те двије године успио сам да надокнадим по три неисплаћене пензије, плате и инвалиднине, те да покријем све обавезе затечене у том периоду. Дакле, умјесто 24, било је исплаћено 27 плата, а буџет РС остављен у потпуној равнотежи. У завршној години премијерског мандата оставио сам буџет са око милијарду и 130 милиона марака, а свега 80 милиона марака било је намијењено за отплату кредита. Значи, почео је период смањивања задужености и истовремене стабилности у приходима. С економског становишта, било је низ позитивних трендова. Разлог мог одласка био је политичке природе, с два елемента. С једне стране, осјетио сам да је кључни проблем очувања РС недостатак Срба на међународној сцени. Требало је да се појави неко ко ће промијенити слику о Србима у Европи и свијету. Сматрам да сам за четири године мандата, као министар спољних послова БиХ, то и урадио. С друге стране, због својих тврдих ставова против промјене Устава БиХ, био сам изложен пријетњи високог представника. Увјерен сам да бих био смијењен и да би ми било забрањено политичко дјеловање да сам остао премијер РС. Међутим, мени као министру иностраних послова ОХР то није могао да уради, јер сам био међународно експониран. Задржао сам исте ставове, а он није имао могућност да ме смијени. Дакле, та два елемента довела су до мог преласка из Владе РС у Савјет министара БиХ. Такође, никада нисам препустио другима економске токове у РС, јер сам и као министар спољних послова наставио да радим на реформама за које сам вјеровао да обезбјеђују стабилност прихода.

У вријеме премијерског мандата Драгана Микеревића, такође ПДП-овца, кулминирао је пренос надлежности са РС на ниво БиХ. Укинута је Војска РС и формиране су Оружане снаге БиХ, а исто се десило и с обавјештајним структурама. Такође, и увођење ПДВ-а на нивоу БиХ неријетко се у РС третира на исти начин, иако ви позитивно оцјењујете ту одлуку?

– Што се тиче ПДВ-а, чврсто стојим иза тога. За ПДВ сам ја најодговорнији и мислим да је то најкориснија реформа коју је РС урадила. Ми смо тада, према мојим процјенама, са 200 милиона марака годишње финансирали буџет Федерације БиХ, а наши локални криминалци користили су постојећи систем да без царина увозе кафу и другу робу. Све то било је веома штетно по РС. Увођење ПДВ-а обезбиједило је знатан раст прихода, уведено је много више реда, а РС има право вета. Ниједна одлука не може бити донесена без РС, а оцјене о преносу надлежности сматрам класичном политизацијом. Када је ријеч о Оружаним снагама БиХ, то питање није било у домену одговорности Драгана Микеревића, већ много више у оквиру овлашћења предсједника РС, мада мислим да је и та реформа корисна. Данас имамо полицију РС која је снажнија од Оружаних снага БиХ. Такође, у то доба ми из РС нисмо могли ни од кога да добијемо било какву подршку за своје ставове о војсци.

Подршку за демилитаризацију?

– Демилитаризација тада није била могућа, с обзиром на регионални споразум који је подразумијевао да Србија и РС имају исту укупну војну снагу као Хрватска и ФБиХ заједно. Дакле, то једноставно није било ни могуће ни реално. Искрено, сматрам да је најбоље да војске нема, али РС данас има трећину генерала, трећину војника, с трећином новца финансира буџет ОС БиХ, а сви ми знамо да у случају унутрашњег сукоба у БиХ та институција више не би постојала. Зато уопште не мислим да је ту било икаквог негативног ефекта по РС.

Долази 2005. и 2006. година. Милорад Додик и СНСД с партнерима преузимају власт. И ПДП је тада постао коалициони партнер СНСД-а. Како гледате на оцјене да сте тим чином показали да сте политички очајници којима су прије свега биле важне фотеље, а то се илуструје тезом да у том моменту уопште нисте били неопходни СНСД-у да формирају власт, јер су имали већину мандата у НСРС и без вас?

– Мислим да то не стоји. Разлог зашто смо се ми тада разишли са СДС-ом јесте њихова неспремност да се супротставимо Педију Ешдауну. ПДП је поднио оставке на нивоу БиХ са жељом да срушимо тадашњи Савјет министара и да Педи Ешдаун буде уклоњен из БиХ. За ту намјеру тада сам имао и подршку одређеног дијела међународне заједнице. Међутим, СДС није хтио да напусти Савјет министара, остали су на својим позицијама и спасли су Педија Ешдауна, а РС је касније платила велику цијену због тога. С обзиром на то да тадашња структура СДС-а то није хтјела, ја сам врло јасно престао да им дајем подршку и ми смо се повукли из коалиције с њима. Тада је стигла понуда СНСД-а да идемо заједно и ми смо то пробали. Двије године смо били партнери, а када смо видјели да ни то не иде, ми смо изашли из Владе РС. Поносан сам на ту одлуку и могу да кажем да је ПДП једина партија за коју знам, на Балкану, не само у БиХ, која је сама изашла из власти. Дакле, та прича о фотељама, то је једна потпуно шупља прича и врло површна аналитика.

Чини се да сте тада за длаку предухитрили СНСД својим изласком из власти, односно да би они врло брзо избацили ПДП из Владе РС да нисте сами отишли.

– Колико ја знам, било је обрнуто, јер је нама више пута речено да не треба да идемо. Дакле, тражили су од нас да останемо, али ми смо били јасни и сами смо изашли из власти. Све друго су спекулације. То апсолутно није тачно, јер смо добровољно отишли у опозицију, а тај период нам је много користио, прије свега да се ријешимо преамбициозних људи, који су свој смирај пронашли у неким другим партијама.

Како објашњавате чињеницу да ПДП, у фази након напуштања заједничке владе са СНСД-ом, заједно са остатком опозиције, не успијева да парира владајућем блоку у довољној мјери да преузме власт, иако национална карта, која је била главни адут Милорада Додика, у најширој популацији РС не дјелује више увјерљиво као раније?

– Реално говорећи, друштво у РС је подијељено. Када погледате разлике у резултатима посљедњих избора, оне су минималне. На 630.000-640.000 изашлих бирача, ја сам побиједио са 7.000-8.000 гласова предности, а Додик са истом таквом разликом. То показује да је ово друштво подијељено.

Ипак, испоставило да је он био вјештији од вас у постизборним комбинацијама.

– Јесте, у дијелу за који је он одговоран, на нивоу РС, а у дијелу у којем сам ја одговоран, у Савјету министара, ја сам био вјештији. Дакле, ово друштво је подијељено.

По којој основи?

– Тешко је то сажето протумачити, али сматрам да су већина наших гласача људи који су незадовољни економским токовима, односно људи који су национално јасно освијешћени, али не виде ту врсту реторике као једину постојећу ствар. Мислим да се уз Додика сврставају људи који знају да економске прилике нису добре, али имају страх, јер вјерују у Додика као јединог браниоца РС. Дакле, то је, оквирно, кључна подјела. Зашто ми из опозиције нисмо успјели да изгурамо нашу причу до краја? Сматрам да постоји неколико разлога. Један разлог јесте чињеница да је било много манипулација на изборима. Поуздано знам за механизам који је био у оптицају када сам се први пут кандидовао за српског члана Предсједништва БиХ и изгубио. Тада је био велики број неважећих гласова, али постоје докази, мада то никада нико неће процесуирати, да су тада листићи с гласовима за мене вађени из кутија, а умјесто њих су убацивани празни листићи, при чему се чак и зна у којој штампарији су они припремљени. Дакле, било је и политичких манипулација иако, с друге стране, да не бисмо гријешили, морамо признати да један дио јавности истински вјерује да је Додик једини који чува РС. Он је тај амбијент направио прије свега злоупотребљавајући јавне медије, на којима ми и остатак опозиције немамо шансу да било шта кажемо. То је вјероватно један од најеклатантнијих примјера медијске манипулације на простору Балкана. У сваком случају, док год стварни живот не буде главна тема за гласаче, овакав облик политичке манипулације може да буде успјешан. Вјероватно и ми из опозиције можемо бити активнији. Ипак, оно што ми никада нисмо хтјели јесте ванинституционална борба за власт, а ја и по природи нисам човјек који би нешто радио ванинституционално.

Да ли ће се такво опредјељење промијенити након вашег одласка с функције предсједника ПДП-а?

– Дошле су нове структуре и снаге у ПДП-у којима је, можда, такав облик борбе ближи и сматрају га снажнијим. Мислим да је степен критичности према СНСД-у све већи.

Ипак, без обзира на то, ваша побједа у трци за српског члана Предсједништва БиХ представља једини опозициони тријумф у изборним одмјеравањима са СНСД-ом у посљедњој деценији.

– Јесте, али је изузетно значајна, јер је, као и увијек, најважније да се нешто деси први пут. И заиста, први пут послије 10 година, десио се шок за владајућу структуру – да су изгубили изборе, без обзира на све манипулације и сва финансијска средства, односно све што су имали на располагању. Зато је та побједа изузетно значајна и она показује да ће већ на идућим изборима ствари наставити да се мијењају.

Након посљедњих избора, Савез за промјене успио је да уђе у Савјет министара БиХ. Како гледате на тезу Емира Суљагића, који тврди да ће СЗП подијелити судбину ДФ-а и да ће на прољеће 2016. бити замијењен СНСД-ом у власти на нивоу БиХ?

– Нема ништа од тога, то је једна потпуно празна прича.

Може ли Фахрудин Радончић бити тај који ће издејствовати ту замјену партнера у бх власти?

– Не вјерујем. Не видим да ће иједна од партија ући у ризик такве врсте промјене, јер не постоји ниједан разлог због којег би они то урадили. Зашто би Радончић афирмисао Додика? Зашто би Човић афирмисао Додика? Зашто би и Изетбеговић афирмисао Додика?

Често се говори о Човићу, Радончићу и Додику као својеврсној неформалној осовини на нивоу БиХ.

– То је све једна шупља прича, у којој се даје превелика снага једном човјеку кога ту уопште нема. Мислим да је то потпуно нереално очекивати и, искрено речено, тиме више апсолутно не желим да се бавим, јер ми је смијешно да гледам све те силне анализе које су без основа. Нема од тога ништа. ДФ је сам погријешио, ДФ је сам направио грешку изласком из Владе Федерације БиХ. Нажалост, било је потпуно логично да се то деси, иако смо ми са ДФ-ом имали коректну сарадњу. Ми из Савеза за промјене нисмо хтјели да они буду замијењени, али то је питање односа у Федерацији. Што се тиче овог што питате, ипак сам ја члан Предсједништва БиХ, ипак би другачија композиција Савјета министара подразумијевала неку врсту моје сагласности код именовања мандатара и сличних питања, тако да сматрам да то није реално, јер ако сам у много тежим условима на почетку успио у намјери да буде направљена другачија конституција Савјета министара, онда поготово сада нема апсолутно ниједне шансе да се то промијени.

На посљедњем сабору ПДП-а, као први међу овдашњим лидерима који је то учинио, повукли сте се с предсједничке функције у странци. За вашег насљедника изабран је Бранислав Бореновић. Како објашњавате такав потез јавности ненавикнутој на мирну примопредају унутарстраначке власти у било којој партији у РС?

– Ја сам, иначе, у свом политичком животу радио доста тога што један дио људи није разумијевао, бар не одмах. Ако хоћете, и моју одлуку о тој чувеној Кристал банци, коју сам спасао, јавност својевремено није разумијевала. Мислим да сада добар дио људи разумије који је био разлог за потез о којем сам већ говорио. Зашто сам донио и ову одлуку. Себи сам својевремено рекао да нећу напуштати чело ПДП-а док не побиједимо. Мојом побједом услов за одлазак био је испуњен. Ја сам још три године у Предсједништву БиХ, а то је довољан период да могу да помогнем и подржим партију, али и довољан период да се јавност навикне на ново руководство. Увијек сам хтио да одем са чела партије у условима када је партија стабилна и снажна, а управо то се и десило. Показало се да је партија без проблема извршила транзицију и да је то било потпуно природно. Надам да ће иза овога доћи и нова свјежина и да ће ПДП остати стабилан, јер је битан за политички живот РС. Уз то, политика не мора да буде питање живота или смрти. Ја сам дуго у политици. Када будем одлазио из Предсједништва БиХ 2018. године, ја ћу бити пуних 30 година у јавном животу. То је дуг период, а прије или касније човјек превише уђе у рутину. Мислим да је и ПДП-у била неопходна једна мало другачија структура, тако да сматрам да се све то сада идеално поклопило. Понављам, заиста не мислим да је питање политике питање живота или смрти. Мени је било важно да се транзиција деси када сам ја јак, да би партија остала, а не када сам слаб, јер када слаб лидер одлази са чела, онда то увијек значи и распад партије. Кад јак лидер одлази, онда и партија остаје стабилна, а транзиција је нормална. Зато сматрам да сам урадио прави потез и да је то ствар због које ће ПДП дугорочно имати корист. Осим тога, хтио сам и да пошаљем поруку да има и политичара који и сами знају када је вријеме да иду у сјену.

Да ли је у првим потезима вашег насљедника Бранислава Бореновића било несналажења? Може ли се рећи да је он предимензионирао један локални случај, попут неслагања с републичким партнерима из Савеза за промјене на општинском нивоу у Костајници, те да је због тога реаговао на начин који је протумачен као најава заокрета према СНСД-у? Такође, како гледате на оцјене да је управо Бореновић у протеклих десетак година истиснуо из ПДП-а добар дио људи из оснивачког круга партије?

–  Сматрам да су све то врло погрешне тезе и празне приче, односно превелике теорије завјере једног броја аналитичара, али и страначких људи. У случају који сте поменули било је више него јасно да на локалном плану трају потпуно супротни токови од наших договора на републичком нивоу. Ми смо и раније тврдили да смо спремни свагдје у РС да идемо заједно са осталим странкама из Савеза за промјене, али тражимо и адекватну улогу за ПДП. Значи, ако СДС има два пута више гласова него ПДП и НДП заједно, онда не треба да има три пута више кандидата за начелнике. Дакле, циљ те реакције ПДП-а био је да се то питање уреди неким основним правилима. Сматрам да се више него јасно показало да је ПДП опозициона странка, да настављамо да будемо опозициона партија, да смо врло критични према власти, да мислимо да се власт мора промијенити и да не видимо апсолутно никакву варијанту у којој бисмо ми били дио те власти.

Шта очекујете на политичкој сцени РС у 2016. години? Може ли Дамоклов мач оптужби за корупцију, који је својевремено био надвијен и над вама, у виду већ завршеног судског процеса, овог пута висити над другим политичарима у Српској и БиХ?

– Тај судски процес био је одговор Педија Ешдауна на моју жељу да он буде смијењен. Ко то иоле буде истраживао, видјеће да је то било тако. Сматрам да се у овом тренутку међународне институције не баве више том врстом покушаја, бар не тако директно као што је то својевремено било. Иначе, уопште не користим прозивке за корупцију као метод политичке битке, а мислим да то не ради ни ПДП. Ми говоримо о процесима, никада нисмо говорили „овај или онај човјек је криминалац“. Ми упорно указујемо на случајеве у којима се, по нашем мишљењу, дешавала злоупотреба јавних средстава, и очекујемо да тај посао раде надлежне институције. А да ли ће неко од садашњих кључних политичких личности бити дио те теме, то зависи од његових сарадника.

Имате ли неког конкретног на уму?

– Немам, али методолошки знам како то изгледа. То је питање за односе унутар породице. Ако њихови сарадници буду оптуживали те политичке личности, онда ће тога бити, а ако не буду, онда не вјерујем. Дакле, то је ствар породичних односа.

*О Кристал банци и Литванцима

Политичка конкуренција период вашег премијерског мандата најчешће цинично повезује с продајом Кристал банке за евро и довођењем Литванаца у „Бирач“, што је касније прерасло у финансијски хорор и безакоње.

– Литванце је у „Бирач“ увео СНСД.

Они тврде да је све почело с вама, да сте ви остварили почетне контакте с том екипом и довели их у РС.

– Онај ко хоће да буде реалан, видјеће да су Литванци били у Управном одбору „Бирча“ прије мене, видјеће да је тендер за приватизацију расписан и затворен прије мог мандата. Дакле, видјеће да практично није било избора. Ја сам годину дана развлачио ту одлуку, али није било другог избора. Што се тиче Кристал банке, данас се показује колико је то био добар потез. Иста група људи која је онда уништила Кристал банку, сада је уништила и Бобар банку, а увјерен сам да ће уништити и Инвестиционо-развојну банку РС. Исти су то људи, иста је то филозофија. Ја сам тада спасао Кристал банку и мислим да је корист због очувања те банке била неупоредиво већа него штета коју је РС платила гашењем и ликвидацијом Бобар банке, а врло лако могуће и Банке Српске. То само показује површност људи који анализирају те процесе. Ја сам позвао Милорада Додика: „Немој да уништаваш Бобар банку, продај је за евро, нека тај ко дође донесе новац и спасе буџетска средства, али и паре „Електропреноса“ и низа других институција.“ Али не, њима је било драже да то униште него да сачувају те паре, а штета коју су направили је огромна.


*Микеревић није био лош премијер, али имао је проблема с комуникацијом!

Да ли сте гријешили при избору сарадника, посебно оних који су у име ПДП-а обављали функције у извршној власти? Кад вас то питам, фокусирао бих се на случај Драгана Микеревића, који је након вас био премијер РС. Да ли је он био најрепрезентативнија особа коју је ПДП имао у том периоду, када сте словили за интелектуално компетентнију партију и од СНСД-а и од СДС-а?

– Наравно да јесте било грешака у избору кадрова. Међутим, мислим да бих, у условима у којима сам се тада налазио, опет урадио исто, без обзира на касније повлачење Драгана Микеревића из ПДП-а. То сматрам зато што он, у економској сфери, није промијенио основну оријентацију којом сам ја ишао, већ је наставио да слиједи тај правац којим сам ја ишао. Мислим да је према њему била изражена претјерана критичност. Његов основни проблем био је тај што није знао да комуницира с јавношћу и објашњава своје потезе, а не у толикој мјери што је нешто конкретно лоше урадио.