Лидер Партије демократског прогреса и кандидат за српског члана Предсједништва БиХ у интервјуу за сарајевски портал klix.ba говорио је о својој кандидатури за српског члана Предсједништва БиХ, неучинковитости бх дипломатије, програмским циљевима ПДП-а, својим политичким противницима, али и начинима како се имиџ БиХ у свијету може поправити.

У БиХ је још увијек велики број незапослених, свако мало протествују радници који не могу својој дјеци понудити оно основно што им треба, земљу су у мају погодиле катаклизмичне поплаве, али изгледа да је све то потиснуто у други план, јер су избори топ тема у држави. О проблемима грађана се онако успут говори на предизборним састанцима и скуповима који су одавно почели. Може ли се након избора нешто промијенити за грађане ове земље?

Политичари су они који се најбрже прилагођавају очекивањима грађана. Евидентно је да су политичари успјели да наметну тему националних интереса као нечег пресудног, при чему свакодневне теме као што је посао, биједа и сиромаштво, остају у другом плану. Док год се грађани код избора кандидата опредјељују за друге теме, а не ове суштинске, биће тако.

Дакле, на људима је да на страну ставе све ове велике приче, а да у први план приликом избора кандидата поставе питање: Ко ми рјешава проблем незапослености, ко ми нуди бољи стандард и ко више ради на релеватним стварима? Када те теме постану доминантне онда ће се и политичари далеко више окренути ка стварним проблемима. За сад, нажалост, није тако.

Али мени се чини да се ствари полако мијењају. Далеко смо од идеалног, међутим, ни БиХ није идеално демократско друштво. Треба још времена и искуства. Увјерен сам да ће већ на овим изборима кључне теме постати доминантне.

Шта је оно што ви и ваша странка можете обећати грађанима БиХ и како то мислите остварити?

Када говорим о ПДП-у, имамо три кључне ствари којима ћемо се бавити и које увијек истичемо у први план нашег политичког дјеловања.

Прва је економија. Желимо да уђемо у програм растерећења привреде, да плате у РС-у не буду оптерећене са 68 до 70 посто, већ са 50 посто. Желимо да рад учинимо атрактивнијим свим послодавцима. Намјера нам је да уведемо двије стопе ПДВ-а. Она нижа би се односила на одређени број производа, како би се заштитио животни стандард грађана. Намјера нам је и да уђемо у озбиљне разговоре са ММФ-ом, јер сматрамо да је садашњи ниво оптерећења и међународних обавеза тако висок, да га БиХ не може издржати. Желимо да у разговорима са ММФ-ом то сведемо на прихватљивији ниво. Смањење пореза сигурно би допринијело побољшању економских активности, али ће у првих годину-двије значити мање прихода у буџет.

Друга наша политика је окренута борби против корупције. Али не испразној и демагошкој причи већ суштинским стварима као што је доношење закона о незастаријевању крупних кривчних дјела и доношење закона о забрани непотизма у државним институцијама. Наша је жеља да се барем у случају приватних тужби по кривичним одговорностима почну са радом истражне судије. Дакле, не само да тужилац одлучује о томе кога да се гони а кога не. Истражни судија би процјењивао да ли је било кривичног дјела или не. Имамо намјеру и преиспитати неколико десетина случајева крупних афера које су се десиле за вријеме садашње власти.

Трећи сегмент нашег дјеловања је социјална политика. Јако је много социјално угрожених категорија становништва. Нама су приоритет двије. Обезбједити да пензије расту барем за један посто више, те увести посебна мјесечна давања за мајке са четверо и више дјеце.

Чини се да је босанскохерцеговачко друштво у великој мјери још увијек подијељено. На који начин се на овим просторима може остварити идеал бољег суживота и толеранције? Није ли управо Предсједништво БиХ погодна полазна тачка за тако нешто и да ли је коначно дошло вријеме да чланови Предсједништва БиХ дјелују више заједнички, а мање као раштимани оркестар?

Досадашњи сазив Предсједништва БиХ је превише инсистирао на стварима око којих постоје различити погледи. Сви су некако хтјели да се прикажу тврдим представницима сопственог народа и зато су пренаглашавали ствари око којих се свађају. Свако је говорио само својој публици и свако од њих је хтио да буде виђен као добар Србин, Бошњак или Хрват.

Како се то може промијенити?

Мислим да се у Предсједништво БиХ треба увести потпуно друга пракса. Иза затворених врата ми се можемо свађати, јер увијек ће постојати три различита погледа на исту ствар. Али око тих ствари не треба излазити у јавност. Око онога око чега се разликујемо, задржимо то за себе. Промовишимо ствари око којих се можемо усагласити, ствари које су од интереса за БиХ у цјелини. То су прије свега другачији имиџ БиХ у свијету, ефикаснији систем доношења одлука у оквиру постојећег устава и привлачење страних инвеститора. Увјерен сам да ови циљеви могу релаксирати односе, ако свађе остану по страни и ако промовишемо оно што нам је од заједничког интереса. Мислим да ће то бити довољно да се тензије у БиХ значајно смање и да се уђе у неку нормалнију фазу живота.

Како бисте оцијенили рад бх. дипломатије у протеклим годинама, шта је оно што се може унаприједити?

У посљедњих шест-седам година бх. дипломатија ништа значајно није урадила. Подсјетићу да у доба када сам био министар вањских послова Сарајево је добило центар Вијећа за регионалну сарадњу. На томе сам јако пуно радио као министар. Тада сам излобирао и највећи дио подршке да БиХ буде нестални члан Вијећа сигурности. Након тога ништа се озбиљно није десило. Ми више нисмо ни регионални фактор. Могли смо бити пуно снажнији.

У овом тренутку не знам шта бих могао споменути да је учињено у протеклом периоду. Кључни разлог је тај што су чланови Предсједништва БиХ и садашњи министар (Златко Лагумџија) више размишљали о властитој промоцији унутар БиХ, него о дипломатским активностима. Зато је врло мали број озбиљних државника и министара долазио у БиХ.

Мислим да генерално морамо направити снажну офанзиву у дипломатским односима, али да би то тако било, људи у Предсједништву БиХ морају знати шта међународни односи значе, а бојим се да смо до сада имали потпуне аматере у тој области.

Већ дуже времена покушавате збацити СНСД и њихове партнере са „политичког трона“ у РС-у. До сада вам то није полазило за руком. Сматрате ли да ће тако нешто бити могуће након ових избора и зашто?

Народ се раније очарао Додиком и СНСД-ом, али зато се временом потпуно разочарао. Видјело се да је то празна прича. Мислим да ће СНСД на овим изборима доживјети катастрофу. То се већ видјело на локалним изборима прије двије године, када су изгубили више од пола начелничких мјеста у РС-у. Тада је опозиција постала доминантна, барем на локалном нивоу. Увјерен сам да ће се тај тренд сада наставити, да ћу ја побиједити госпођу Цвијановић, а господин Тадић Додика. Сигуран сам да ће садашња опозиција имати већину у Народној скупштини РС-а и да ће формирати владу.

Разлог је тај што је Додик девет година на власти и РС никада није била у лошијој економској ситуацији, никада веће сиромаштво и незапосленост, депресија и бесперспективност.

Ово су избори у којима ће се одлучивати за или против Додика. Многи ће се опредјељивати против њега, чак и ако нису увјерени да смо ми из опозиције добри, али знају да ови сада што су на власти нису и да морају отићи да би дошло до промјена. Са пуно више оптимизма него икада раније дочекујем ове изборе.

Шта мислите о својим протукандидатима Горану Змијањцу и Жељки Цвијановић?

Мислим да ће се све свасти на битку између мене и госпође Цвијановић. Господин Змијањац ипак представља једну мању партију и не вјерујем да ће имати неку пресудну улогу на овим изборима. Поштујем га, али не знам га исувише добро. Он је почетник у овој озбиљној политичкој борби.

Госпођа Цвијановић је такође почетник у озбиљној политици. Она у животу није радила ништа озбиљно, осим што је била министар и премијер. Неке друге референце у оквиру струке она апсолутно нема. Просто не могу да замислим како би се госпођа Цвијановић односила или усаглашавала ставове са господином Изетбеговићем, Радончићем, Церићем, Хаџиомеровићем, Човићем или било којим другим кандидатом. Она је политички аматер и људи из СНСД-а то знају. Велики дио чланова СНСД-а госпођу Цвијановић не доживљава као свог кандидата, него као Додиковог кандидата. Он је њу бирао јер се налази у стању фрустрације, параноје, плаши се свих, па и својих људи. Госпођа Цвијановић је одабрана за кандидата само зато што јој Додик вјерује, а не зато што је то кандидат у којег вјерују чланови СНСД-а.

Додик је увјерен да ће он својом политичком снагом обезбједити њој побједу. Мислим да му је то стравична грешка. Госпођу Цвијановић ништа не квалификује за побједу. Заиста мислим да српски народ има пуно боље политичаре који су у стању да чувају интересе српског народа у оквиру БиХ.